1. Тачка попуштања (σ С)
Када се челик или узорак истегне, када напон премашује границу еластичности и челик или узорак настављају да се подвргавају очигледној пластичној деформацији иако се напон више не повећава, ова појава се назива попуштање, а минимална вредност напона при феномену попуштања је тачка приноса. Ако је Пс спољна сила у тачки течења с и Фо је површина лома узорка, тада се тачка течења σ с =Пс/Фо(МПа), МПа назива МПа једнака Н (Њутну) / мм2, (МПа =106Па, Па: ПАСЦАЛ =Н/м2)
2. Граница течења (σ 0.2)
Тачка течења неких металних материјала није очигледна и тешко ју је измерити. Стога, да би се измериле карактеристике попуштања материјала, напон при коме је трајна заостала пластична деформација једнака одређеној вредности (обично {{0}}.2 процента оригиналне дужине) се дефинише као условна граница течења или скраћено граница течења σ 0.2.
3. Затезна чврстоћа (σ Б)
Максимални напон постиже материјал током затезног истезања од почетка до лома. Показује колико је челик отпоран на ломљење. Одговарајућа затезна чврстоћа и чврстоћа на притисак, чврстоћа на савијање итд.
Ако је Пб максимална сила затезања материјала пре његовог ломљења и Фо је површина попречног пресека узорка, онда је затезна чврстоћа σ б= Пб/Фо (МПа).
4. Издужење (δ С)
Након што се материјал разбије, пластично издуживање дужине и проценат оригиналне дужине узорка назива се издужењем или издужењем.
5. Однос чврстоће на притисак (σ С / σ Б)
Однос границе течења (границе течења) челика и затезне чврстоће се назива односом границе течења. Што је већи однос чврстоће на притисак, већа је поузданост структурних делова, општи однос чврстоће на притисак је {{0}}.6-0.65, нисколегирани конструкциони челик је {{6} }.65-0.75 легирани конструкциони челик је 0.84-0.86.
6. Тврдоћа
Тврдоћа је способност материјала да се одупре тврдим предметима који притискају његову површину. То је један од важних индекса перформанси металних материјала. Општа тврдоћа је већа, а отпорност на хабање је прескочила. Обично коришћени индикатори тврдоће су тврдоћа по Бринелу, тврдоћа по Роквелу и тврдоћа по Викерсу.
⑴ Тврдоћа по Бринелу (ХБ)
Са одређеним оптерећењем (углавном 3000 кг), каљена челична кугла одређене величине (углавном пречника 10 мм) се утискује у површину материјала и држи неко време. Након уклањања оптерећења, однос оптерећења и површине удубљења је вредност Бринелове тврдоће (ХБ), а јединица је кг сила /мм2 (Н/мм2).
⑵ Роцквелл тврдоћа (ХР)
Када је ХБ> 450 или је узорак премали, тест тврдоће по Бринелу се не може користити уместо Роцквелловог мерења тврдоће. Користи се дијамантски конус са горњим углом од 120 степени или челична кугла пречника 1,59 или 3,18 мм да се притисне у површину мереног материјала под одређеним оптерећењем, а тврдоћа материјала се може израчунати помоћу дубина удубљења. Тврдоћа материјала за испитивање, подељена је на три различите скале:
ХРА: Тврдоћа добијена оптерећењем од 60 кг и пресом са дијамантским конусом за изузетно тврде материјале као што су тврде легуре.
ХРБ: тврдоћа се добија коришћењем оптерећења од 100 кг и куглице од каљеног челика пречника 1,58 мм, која се користи за материјале мале тврдоће (као што су жарени челик, ливено гвожђе, итд.).
ХРЦ: тврдоћа добијена оптерећењем од 150 кг и конусном пресом за бушење за веома тврде материјале као што је каљени челик.
⑶ Викерсова тврдоћа (ХВ)
Са оптерећењем мањим од 120 кг и углом врха од 136 степени, утискивач дијамантског квадратног конуса се утискује у површину материјала, а површина јаме за удубљење материјала се дели са вредношћу оптерећења, што је Викерсова тврдоћа вредност (ХВ).
